Bez inkluzivnog obrazovanja izbor za zanimanje je sužen

Ajla Huseinović ima 28 godina i po zanimanju je knjigovezac. Školovala se i živi u Sarajevu. Nezaposlena je. ''Ne bih narednim generacijama preporučila svoje zanimanje. Kome to danas treba? Sa svojim zanimanjem bih se možda mogla zaposliti u nekoj kopirnici ili štampariji, ali danas se većinom sve to radi mašinski, a ja mašinski ne mogu raditi. Mislim, mogu s jednom rukom, a s drugom baš i ne'', objašnjava Ajla.

Obzirom da joj nije bilo omogućeno inkluzivno obrazovanje, izbor za zanimanje je bio sužen. ''U ponudi za zanimanje bio je i dekorater, cvjećar, operater, autolakirer i kuhar. Iako volim cvijeće, nisam sebe mogla zamisliti u cvjećari kao cvjećara. Nisam mogla biti kuhar zato što imam cerebralnu paralizu, slabiju desnu stranu, pa onda za operatera nje bilo mjesta, a autolakirer nisam željela biti jer neću da se gušim bojama. Preostalo je jedino zanimanje knjigovesca'', priča Ajla.

Ipak, kaže da ima mogućnost da promijeni neželjeno zanimanje tako što će se dodatno obrazovati: ''Kako sam ja više za neki posao gdje ću biti okružena ljudima jer volim ljude, planiram da upišem fakultet političkih nauka, ali još ne znam koji odsjek, možda socijalni rad. Nadam se da ću tamo upoznati još ljudi, kako za druženje tako i kao buduće poslovne kontakte.''

Ajla govori kako bi voljela da nađe posao dok ne krene na fakultet, a bitno joj je samo da ga može raditi: ''Lako je meni prilagoditi se svakom poslu jer bih jednostavno morala od nule sve da naučim, a i radoznala sam po prirodi pa bi mi svaki posao bio zanimljiv.'' 

Prva tri razreda osnovne škole završila je u Prvoj osnovnoj školi Ilidža, koja nije bila prilagođena za učenike s invaliditetom. ''Naprimjer, nije bilo rampe, a nije bilo ni meni neophodnih rukohvata pošto mi treba oslonac pri hodanju. Da mi nije bilo sestre i roditelja koji su me dovodili u školu, bilo bi padanja, mada se dešavalo da padnem niz stepenice. Žalila sam se, ali sve je ostajalo na obećanjima da će se nešto pokrenuti po tom pitanju'', objašnjava Ajla.

Nastavni kadar Prve osnovne škole na Ilidži nije imao sluha za njene potrebe obzirom da se slabije kreće i slabije vidi: ''Kad su primijetili da mi pomaže sestra bliznakinja, premjestili su je.  Razlog je bio taj što nije dozvoljeno pričanje tokom nastave, iako je ona objasnila da ne pričamo, već da mi pomaže da pratim nastavu. Premjestili su je skoro pa u zadnju klupu. Srećom, imala sam divne drugove, pogotovo je divan bio Haris, on je sjeo na sestrino mjesto i pomagao mi je, a to je mogao uraditi zato što je bio u dobrim odnosima sa direktoricom.'' 

Od četvrtog razreda osnovne do završetka srednje škole školovala se na drugom kraju grada, u JU Centar za odgoj, obrazovanje i rehabilitaciju "Vladimir Nazor" Sarajevo. ''Smatram da sam tokom školovanja mogla više naučiti da nisam bila prinuđena prebaciti se u specijalnu školu u kojoj je program bio veoma lagan. Da sam išla u prilagođenu redovnu školu, bilo bi malih poteškoća, ali to ne bi bilo strašno, jer ako bih već imala pravo na svog asistenta, to bi bilo perfektno'', objašnjava Ajla.

Kaže da je kasnije pokušavala da pređe u redovnu školu ali da jednostavno nije uspjela u tome. ''Moji roditelji su pokušavali, dobijali obećanja nadležnih da će uraditi sve što je u njihovoj moći, ali na kraju se nije uradilo ništa. Nije da se nismo žalili, a nije to ni bilo tako davno - 2003. godine, ali tad se nije na inkluzivno obrazovanje puno obraćala pažnja. Sada mislim da bi drugačija situacija bila, jer danas se bukvalno i kroz medije i kroz žive primjere može dosta toga postići'', govori Ajla. Da ponovo treba da pohađa istu osnovnu školu, Ajla kaže da bi se ona i  njeni roditelji trudili da uključe veći broj ljudi u njen problem s inkluzivnim obrazovanjem: ''Jer morate imati veći krug ljudi da biste uspjeli nešto, ne možete sami.''

Kaže da je redovno u kontaktu sa drugovima i drugaricama iz osnovne škole na Ilidži. ''I dan danas se čujemo i vidimo. Jako im je teško bilo kad su mene morali prebaciti u drugu školu, nisu znali zašto se to mora desiti, bilo im je krivo. Čak su pisali peticiju da ne dođe to toga, ali eto, desilo se'', priča Ajla.

Kada su je prebacili u specijalnu školu, kaže da joj je u početku najteže bilo da se privikne na drugačije od sebe: ''Znala sam ja da postoje drugačiji ljudi, ali nikad se nisam susrela sa njima, nisam znala na koji način se ponašaju i kako sve to teče. Teško mi je bilo priviknuti se i na drugačije organizovani obrazovni proces, ali opet, najbitnije je to što su nastavnici razumjeli da imam određene poteškoće i što su bili uporni da mi prenesu znanje, za razliku od Prve osnovne škole na Ilidži, gdje me ne bi ni pitali na satu jesam li sve uspjela zapisati i razumjeti.''

Ajla je od završetka školovanja u JU Vladimir Nazor do danas u toj školi prilagodila puno udžbenika i sličnog materijala osobama koje mogu da pohađaju inkluzivno obrazovanje ali pohađaju specijalnu školu zbog nekog svog težeg problema ili nekog drugog razloga. ''Dosta se toga promijenilo u smislu samog plana i programa kako bi se djeci olakšalo'', s ponosom govori Ajla.

Od fakulteta kojeg namjerava upisati očekuje da joj na raspolaganju bude asistent koji bi joj pomagao u hvatanju bilješki. Takođe očekuje da fakultet bude opremljen ogradama i rukohvatima kako bi se mogla nesmetano kretati. Od drugih studenata jedino očekuje da budu kolegijalni i i da razumiju da ima određene poteškoće koje, kako kaže, nisu baš neke velike, ali za nju ipak jesu. ''Što se profesora tiče, ako oni ne primijete da imam nekih poteškoća s praćenjem nastave, logično da ću ja morati da im skrenem pažnju na to kako bi mi nastavu prilagodili. Neće me biti stid iznositi svoje probleme i govoriti koje potrebe imam, odnosno tražiti svoja prava'', priča Ajla.

Njen cilj je, kako kaže, da što više osoba sa invaliditetom probudi zato što imaju puno mogućnosti. ''Preporučujem osobama s invaliditetom da se uključe u udruženja, jer ako se svi mi zajedno povežemo, nama će biti lakše funkcionisati, jači ćemo biti i postići ćemo nešto, a to nam je, na kraju, svima cilj. Nekim osobama s invaliditetom je teško da se uključe jer imaju stigmu od svega toga, imaju neki strah ili stid, zatvoreni su. Uglavnom, potrebno je na tome raditi. Međutim, imate i lijene osobe s invaliditetom koje misle da im to ne treba u životu. One moraju znati da ako nisi uključen u neko udruženje, jako ti je teško postići nešto, ostvariti svoja prava'', objašnjava Ajla. Ipak, upozorava da: ''Ako želiš da sebe nadogradiš, ti ćeš sam reći šta želiš, šta te zanima, i onda ćeš se boriti za to. Ti sam biraš svoj put, a udruženje je tu samo da ti pomogne u smislu toga da ti da neke smjernice kako ćeš putovati.''

Ajla o svojoj budućnosti priča s osmijehom na licu: ''Nadam se da ću da završim fakultet, a prije toga da se udam konačno. Nakon završetka fakulteta očekujem da ću imati više opcija za posao, a jedna od njih bi mogla biti i posao u Udruženju Oaza gdje volontiram. Takođe, planiram i da  sestri pomognem u osnivanju azila za mačke i pse na porodičnom imanju u Goraždu. Životinje jako volim, imam psa i mačku, a pomažem koliko god mogu i uličnim životinjama. Smatram da je kontakt sa životinjama jedna velika terapija koja iz čovjeka izbaci sve negativno i poveća njegovu upornost.''