Za sve životne projekte važna je motivacija i spoznaja šta je nagrada

Lejla Brko ima 29 godina, dolazi iz Sarajeva i diplomirana je pravnica. Aktivna je u nekoliko udruženja koja okupljaju osobe s invaliditetom, učestvuje u projektima, jer:“ Inkluzija je život, ne postoji alternativa.“ Naglašava da je ključna inkluzija u obrazovanju, jer je to je jedini put za osobe s invaliditetom da bi se mogle pravilno pripremiti za život.

Lejla je bila uključena u predškolsko obrazovanje, jer su tada djelovali vrtići koje su vodile međunarodne organizacije. Na taj način je bila spremna i pripremljena za polazak u osnovnu školu. U prvih nekoliko razreda osnovne škole je promijenila više škola, što joj je pomoglo da razvije sposobnosti brze prilagodbe i uklapanja u nove sredine. „Učitelji i nastavnici su izlazili u susret. Otežano pišem, pa je dogovor s nastavnicima bio da odgovaram usmeno što je moguće više“, kaže Lejla i objašnjava da su joj za pismene provjere znanja iz matematike uvijek ostavljali dovoljno vremena, koliko joj je bilo potrebno da dovede zadatke do kraja, a nekad bi ih dovršila usmenim odgovaranjem.

Kretanje po prostoru osnovne škole jeste bilo otežano, pogotovo kada bi učionice bile na spratu, ali je Lejla pri kretanju uvijek imala podršku svojih kolegica iz razreda ili iz generacije. „Vršnjačka asistencija je jako važna, nedovoljno se o njoj priča“, ističe Lejla i kaže da joj nije nimalo smetalo što su joj kolegice pomagale: “Uvijek im sam se mogla obratiti za pomoć i podršku“.

U sjećanjima iz osnovne škole joj je posebno ostalo 5 dana u Drveniku provedenih s cijelom školskom generacijom. „Moja učiteljica me je pazila kao malo vode na dlanu“, s osmijehom priča Lejla, dodajući da su joj drage uspomene na ekskurziju i matursko veče.

Završila je drvno-šumarsku srednju školu, smjer hortikulura. Nastava je bila veoma interesatna jer se radilo po modulima, a gotovo cijela četvrta godina je bila ispunjena praktičnom nastavom. Nastavnici su uzimali u obzir Lejline teškoće s motorikom i prostornom orjentacijom, ali u stvari nije bilo neke značajne prilagodbe u smislu nastavnog plana i programa. „Svoje školske obaveze sam ispunjavala na vrijeme i poprilično uspješno“, kaže Lejla.

Zbog nepristupačnog javnog prijevoza, Lejlina majka ju je uvijek dovozila do škole, i čekala nakon nastave da je vrati kući. Lejla ističe da joj se nekada čini da osobe bez invaliditeta ne cijene dovoljno izostanak prepreka u svojim životima, pa mnoge radnje koje obavljaju na dnevnoj bazi smatraju trivijalnim, uzimaju ih zdravo za gotovo, i ne razmišljajući o njima. Dok s druge strane, osobama s invaliditetom odlazak u školu ili fakultet, odlazak do obližnje prodavnice ili u pozorište, rekreacija sa prijateljima ili neke najbanalnije radnje kao što su postavljanje zavjesa, tuširanje, plivanje, trčanje po parku sa kućnim ljubimcem može prestavljati pravi izazov. “Za osobe s invaliditetom, svaka od tih aktivnosti predstavlja ozbiljan projekat”, kaže Lejla naglasivši da je citirala jednog svog prijatelja.

Tokom srednje škole Lejli je postalo jasno da želi da se bavi pravom, jer već tada bila uključena u razne projekte pri udruženjima. „I moj otac je pravnik, pa sam znala čime se pravnici bave. Ali želja da studiram i odluka da to bude pravo su bile potpuno moje“, objašnjava Lejla.

I tako se upustila u novu životnu pustolovinu, sticanje akademske titule. Mama je i dalje bila glavna logistička podrška. „Uvijek je bilo problema s parkingom oko fakulteta“, kaže Lejla objašnjavajući da joj je bilo potrebno parking mjesto što bliže ulazu u zgradu fakulteta zbog teškoća s kretanjem i snalaženjem u prostoru, ali da to nije bilo ispunjeno tokom njenog studiranja. Iz tog perioda može da prepriča niz anegdota s pauk službom, a neke od tih priča nose i poprilično stresna iskustva.

Bez obzira na arhitektonske barijere i (ne)pristupačnost s kojom se svakodnevno susretala, Lejla je izrazito zadovoljna svojim studentskim uspjesima, i veoma je ponosna na svoju zvanje diplomirane pravnice. „Trenutno sam na birou, i tražim posao u struci“, kaže Lejla. Svoj pripravnički staž od godinu dana je provela u jednoj auto-kući. To je bilo u vrijeme kada je Zavod za zapošljavanje pokrivao troškove stažiranja mladih diplomiranih pravnika. Na žalost, kada je istekla godina dana, završilo se financiranje od strane Zavoda, a Lejlin poslodavac, iako zadovoljan s njenim radom, nije bio u mogućnosti da joj ponudi stalno radno mjesto.

Lejla priprema državni ispit, i istovremeno učestvuje u aktivnostima udruženja osoba s invaliditetom preko kojih se zagovara inkluzija i uključivanje u sve sfere društva. „Za sebe bih rekla da nisam sklona odustajanju, volim da motivišem, a i sama volim pozitivne ljude“, kaže Lejla uz poruku da se ne smijemo ni kao društvo, ni kao pojedinci prepustiti apatiji i neaktivnosti.