Bilo je nastavnika koji su se istinski trudili da savladam gradivo i veoma sam im zahvalan na tome

Savo Ivković ima 21 godinu i živi u Bijeljini. Na drugoj je godini Anglistike na Filološkom fakultetu Univerziteta Sinergija u istom gradu. Kaže da je prvo želio da upiše filmsku umjetnost: ''Mogao sam to ovdje upisati, ali bih onda morao da idem u Beograd da to pohađam. Ne bih mogao tamo da budem sam, pa sam zato odustao od toga.''

Obzirom na njegova ograničenja u kretanju, puno je vremena provodio kući, gledajući televiziju i sadržaje na internetu, pa je tako samostalno naučio engleski i njemački jezik. ''Strani jezici su ono u čemu sam dobar, a Filološki fakultet sam izabrao zato što mi je preko puta kuće, mogu pješice uz pomoć hodalice da odem i da vratim, postoji rampa na ulazu u fakultet, a predavanja su u prizemlju što mi je bitno jer u zgradi nema lifta'', objašnjava Savo.

Asistenta nema jer ga, kako kaže, nije ni tražio obzirom da je znao da će mu otac pomagati: ''Dok je još bila redovna nastava u prvom semestru prve godine, samo sam slušao predavanja, nisam mogao da hvatam bilješke jer me ruke ne služe u dovoljnoj mjeri zbog cerebralne paralize. Otac bi mi zato kući čitao iz udžbenika tog fakulteta. A kad je nastava kasnije postala online zbog pandemije koronavirusa, sva predavanja su se snimala, tako da sam uvijek mogao ponovo preslušati predavanje. Naravno, i dalje mogu pitati oca da mi razjasni nešto ako treba, a potražim i na internetu ili u knjizi dodatno pojašnjenje. Otac mi pomaže u ispunjavanju školskih obaveza jer bi meni trebalo puno vremena i napora da ih sam završavam zbog mojih problema sa motorikom, vidom i svim ostalim.''

Naglašava da je zadovoljan kvalitetom nastave: ''Znanje mi je solidno, uspjevam da se snađem. Trudim se da budem dobar student, na nastavi sam aktivan i uvijek sam je redovno pohađao, dajem sve u roku, ali ne pucam na to da iz svih predmeta imam najviše ocjene.'' Prevod mu je omiljeni predmet jer voli da komunicira s drugima, a najmanje voli fonologiju jer, kako kaže, malo mu je teže da razumije taj predmet, pogotovo kada treba da se radi transkripcija. Kaže da omiljenog profesora ne bi mogao izdvojiti jer se svi ponašaju korektno prema njemu, trude se da svim studentima prenesu znanje, kao i zato što se osjeća slobodnim da im se obrati kad god mu nešto nije jasno.

Online nastava mu odgovara jer pored mogućnosti ponovnog preslušavanja snimljenih predavanja može da stekne i više prakse u radu na računaru. ''Jedina loša stvar je to što ne mogu da se družim sa drugim studentima i upravo zbog toga bi bilo bolje da ponovo krene redovna nastava. Kako smo samo jedan semestar zajedno provodili vrijeme na fakultetu, družili se jesmo ali nismo uspjeli da se bolje upoznamo. A sada sam s njima u kontaktu samo preko Viber grupe gdje razmjenjujemo informacije o školskim obavezama, naprimjer, da li je neko dobio neku knjigu, da li se neko spremao za ispite i slično'', kaže Savo.

Kod svojih školskih kolega cijeni to što su ljubazni, što ga ne vrijeđaju i što nikad prema njemu nisu bili nekulturni ni bezobrazni. ''No, bude li se desilo da se prema meni neko od njih ne ponaša korektno, počet ću izbjegavati tu osobu i požalit ću se ocu'', objašnjava Savo i dodaje: ''Dešavalo se i u osnovnoj i srednjoj školi koje sam u ovom gradu završio po inkluzivnom modelu da se prema meni neka djeca ne ponašaju korektno. Nisam znao kako se oni zabavljaju jer sam bio ograničen u kretanju zbog svojih zdravstvenih problema, a to su koristili da se šale na moj račun. Zato sam uglavnom izbjegavao da komuniciram s njima.''

Savo je tokom pohađanja Osnovne škole ''Vuk Karadžić'' nailazio i na probleme s nastavnim kadrom. ''To su bili počeci ovog vida nastave tako da ni učiteljice ni nastavnici nisu imali najjasniju predstavu kako sve to treba da izgleda. Kada je učiteljica vidjela da ja imam poteškoće, nije htjela da se zamara oko mene. Nije me ona naučila ni da čitam ni da pišem, već moja majka. Učiteljica je bila stvarno užasna, vikala je na mene, bacala mi je svesku, davala mi je jedinice redovno. Žalio sam se ja, ali od toga nije bilo ništa. Kada više nisam mogao da podnesem da se učiteljica iživljava na meni, prebacio sam se kod druge, bolje učiteljice u trećem razredu'', priča Savo.

Svoje nekadašnje nastavnike dijeli u dvije grupe. ''U jednoj su oni koji su mislili da ja ne mogu da savladam gradivo, pa zato i ne moram. Oni su bili u većini. U drugoj grupi su oni koji su se odistinski trudili da savladam gradivo i veoma sam im zahvalan na tome'', govori Savo i dodaje da je sa profesorima u srednjoj školi bila bolja situacija, ali: ''Ekonomsku školu sam upisao iz jednog jedinog razloga - nije bilo stepeništa. Nije me puno interesovalo šta se tamo uči, ali sam je ipak završio.''

Želja mu je da se nakon završetka fakulteta bavi prevođenjem filmova, čime bi njegova strast, filmovi, bila spojena sa profesionalnim opredjeljenjem. ''Kad završim fakultet, planiram da odem u Novi Sad jer prevodilački posao ovdje baš i nema perspektivu. Tamo planiram da budem sa svojom braćom i da nađem posao kao prevodilac za filmove, a nadam se da će postojati tehnološki uslovi da mogu da idem i vraćam se s posla'', govori Savo.

Da bi svoje planove ostvario, kaže da: ''prije svega, treba još malo da fizički popravim stanje. Trudim se da budem aktivan - vježbam s tegovima kod kuće, imam sobni bicikl i tako ostajem u kondiciji. Zatim, treba češće da izlazim napolje i da se socijalizujem s ljudima, što sada ne radim jer nemam društva s kojim bih izlazio. Zato svoje slobodno vrijeme uglavnom provodim kući, slušajući muziku i gledajući filmove, pogotovo akcione i fantazije.''

Naglašava da mu je omiljena filmska franšiza Harry Potter. ''Moj otac kaže da je to sasvim razumljivo zbog mojih nedostataka, kao, da mi je magični štapić da mogu da hodam kako treba, ali ja ne sumnjam da bi većina ljudi voljela da ima takvo nešto'', kroz osmijeh kaže Savo.