Svaka škola bi trebala imati lift, da se djeca poput mene lakše kreću

Devetogodišnji Vuk ide u treći razred Osnovne škole Vuk Stefanović Karadžić u Doboju, gdje i živi. U školi mu je na raspolaganju lift pa se može kretati bez problema, a ima i asistenta koji sjedi s njim u prvoj klupi i pomaže mu da zapiše sve što učiteljica diktira ili piše na tabli. Vuk tvrdi da umije brzo pisati, samo što mu za to treba puno truda.

Kaže da se u školi osjeća fino i prijatno, ali da bi volio da na času fiskulture bude aktivan koliko i drugi učenici. ''Ja moram održavati svoju snagu i kondiciju, želim redovno vježbati, kao i sva druga djeca'', objašnjava Vuk. Ipak, to nije moguće jer škola nema rekvizite koje on može koristiti, poput vesla.

Ima učiteljicu i vjeroučiteljicu, a voli ih obje. Učiteljicu voli zato što ga uči o svemu što treba da zna i jako je draga,  a vjeroučiteljicu zato što ga uči o vjeri u Boga. Obje mu dobro objasne gradivo, pitaju ga je li sve stigao i razumio, a desi se i on njih da pita ako mu nešto nije jasno. Najviše voli likovno obrazovanje, a matematiku najmanje jer mu je to najteži predmet. Zadaću radi sam, a kad mu zatreba pomoć, obrati se roditeljima.

Vuk kaže da ima puno školskih drugova ali da se ne druži sa svima iz razreda. Ponekad ih zamoli da mu pošalju raspored časova ujutru kako bi mu majka spremila knjige. Njegov najbolji drug Nino takođe ide u treći razred, samo što je u drugom odjeljenju. ''Poznajemo se i družimo od prvog razreda škole. On mi je komšija i jako ga volim zato što je fin prema meni'', s osmijehom priča Vuk. 

Kada je Vuku rođendan, dođe mu društvo iz škole da ga proslave zajedno. I on njima ide na rođendanska slavlja, kojom prilikom upozna još djece. Kaže da se nikad nije svađao sa drugim učenicima, a ni oni s njim. Jedina zamjerka koju ima na njihovo ponašanje je to što ponekad galame, ali, kako kaže, ''odmah prestanu kad dođe učiteljica.'' 

Nekad u školu dođe sam, a nekad autom. Obično ga doveze majka, a ponekad otac. Govori da češće dođe autom jer sporo hoda pa mu treba puno vremena. Zbog pandemije koronavirusa je od kuće pratio nastavu na televiziji, što mu je, kako kaže, bilo i naporno i dosadno. ''Čitav dan samo učiš, nemaš vremena da se igraš, a nisu mi tu ni drugari iz škole. Teško mi je bilo jer je bilo više zadaće i teže je malo ali uspio sam da se naviknem vremenom. Kad smo ponovo počeli da idemo u školu, bilo mi je lakše'', priča Vuk.

Kaže da se u slobodno vrijeme često igra s drugom djecom. ''Kad drugari dođu kod mene, najviše se igramo fudbala. Imam golmanske rukavice i to mi je hobi. Pošto ja već godinama sanjam da postanem golman, pokušavam da u tome budem što bolji'', priča Vuk. To je razlog više zašto se nada se da će mu škola što prije obezbijediti sve uslove za vježbe kojima bi razvijao i jačao svoje tijelo. Ima i rezervni plan za budućnost, a to je da postane policajac. ''Moj tata je policajac pa razmišljam da krenem njegovim stopama'', objašnjava Vuk. Ipak, za šta god da se na kraju odluči, kaže da zna da se mora truditi, trenirati, redovno ispunjavati svoje školske obaveze i biti dobar prema svojim roditeljima da bi to postigao.

''Ja bih bio najsrećniji kad jednog dana više ne bih nosio štake. Ali znaš šta, po meni, najviše pomaže? Bog dragi. Stalno idem na čarobna putovanja, otvara mi se čarobni put prema čarobnim manastirima'', s osmijehom govori Vuk. Kaže da ima još jednu želju - ''da se u drugim školama za djecu poput mene izgrade liftovi i da se djeca ne moraju penjati stepenicama, da mogu lakše ići u školu.''